PROFIL TIMA

VOJVODINA

OSNOVNI PODACI

Vojvodina Klub osnovan: 1914. godine
Predsednik kluba: Zoran Šćepanović
Kapacitet stadiona: 14000
Adresa: Karađorđe, Novi sad
Web adresa: www.fcvojvodina.co.rs
Trener: Zoran Marić

BIOGRAFIJA TIMA

Pre mnogo godina, u praskozorje Prvog svetskog rata, godine 1914, u tadašnjoj Austro-Ugarskoj, grupa novosadskih učenika Srpske pravoslavne gimnazije počela je na poljančetu kod "Četiri krajcare" svoje prve korake srpskog nacionalnog i mladalačkog oduševljenja i na sportskom polju. U štrikerskoj radionici čika-Save Šijakova na početku Temerinske ulice udaren je temeljac Novosadskog nogometnog društva Vojvodina, predvođen sportskim entuzijastom Jovanom Ljubojevićem.

Prošlo je mnogo godina od dana kada su romantičarski zaneseni novosadski mladići istrčali na igralište u koviljskom ritu i odigrali svoju prvu utakmicu. Vojvodina je u Kovilju dočekana veoma srdačno. Koviljčani su bili oduševljeni igrom mladih Novosađana koji su u ovoj utakmici slavili pobedu od 5:0. Prvi tim Vojvodine koji je nastupao protiv Šajkaša u Kovilju sačinjavali su Sv.Jocković, J.Ljubojević, M.Milićev, J.Jocković, D.Kovačev, O.Stojanović, U.Čakovac, Ž.Ćeremov, R.Stojanović, S.Ignačev, D.Šijakov.

Kada je prohujao prvi svetski rat, 1919. godine, Vojvodina je ponovo osnovana. Nije imala svoje igralište, a treninge je održavala na poljančetu kraj "Četiri krajcare". S obzirom da je u glavnom gradu Čehoslovačke bilo više studentata - igrača Vojvodine (dr Uroš Čakovac, dr Milorad Milićev, dr Živojin Ćeremov, braća Milenko i Đorđe Šijakov, dr Kosta Hadži, Predrag Stojanović-Ciga), praški klub Slavija postao je pokrovitelj mladog novosadskog kluba. U znak zahvalnosti Vojvodina je preuzela boje praške Slavije, koje i danas nosi. Svaki student - član Vojvodine slao je iz Praga za svoj klub pet čeških kruna Svoje utakmice "crveno-beli" igrali su na igralištu UTK koje se nalazilo preko puta današnje Jodne banje. Na ovom terenu Vojvodina se zadržala sve do 1923. godine kada je igralište bilo prodato.

Bez sopstvenog igrališta i finansijskih sredstava Vojvodina je jedva tavorila. Bilo je jasno da tako neće moći zadugo ostati i zbog toga su njeni članovi počeli da pregovaraju sa klubom novosadskih Jevreja "Juda Makabi" koji takođe nije imao igralište. Mesto za novo igralište bilo je određeno: velodrom - stara biciklistička pista, koja se nalazila tamo gde je i danas stadion Vojvodine. Za korišćenje ovog zemljišta Vojvodina je plaćala simboličnu zakupninu koja je iznosila jedan zlatni dinar godišnje. Uz pomoć dobrovoljnih priloga u materijalu i novcu, podignuta je klupska kuća i ograđeno igralište, a od prihoda sa gostovanja američke operetske grupe "Luizijana" podignute su tribine.

Najzad, 1924. godine igralište je i svečano otvoreno dobivši ime "Karađorđe".

Zabeleženo je da je Vojvodina svoju prvu ozbiljnu utakmicu odigrala 1920. godine sa poznatim bogradskim ligašem BSK-om. Beograđani su pobedili sa 5:0. Sledeće godine Vojvodina je primila u goste zagrebački HAŠK, koji joj je takođe naneo poraz od 3 : 1.

Prvi međunarodni susret, sa timom Engleske mornarice, koja je tada boravila u Novom Sadu, Vojvodina je imala već 1921. godine. Englezi su poraženi sa 5:2. Iako to nije bila pobeda nad renomiranim klubom sa britanskih ostrva, inostrane ekipe počele su sve češće da dolaze u Novi Sad.

Već sledeće godine u Novom Sadu gostovala je temišvarska Unirea koja je pobedila Vojvodinu sa 2:0. Od tada pa nadalje, Vojvodina iz godine u godinu beleži sve više međunarodnih susreta, a njeni najčešći partneri su timovi iz Rumunije, Čehoslovačke, Grčke, Bugarske, Austrije i Mađarske.

Do 1923. godine na čelu kluba nalazio se Živko Bajazet, koji je ujedno bio i prvi posleratni predsednik Vojvodine. Međutim, iste godine u proleće na kormilo Vojvodine došao je sa velikim entuzijazmom mladi advokat dr Kosta Hadži, koji je imao mnogo zasluga što je klub krenuo novim putem, putem uspeha i afirmacije. Kosta Hadži je umešno vodio politiku kluba, a isto tako zaslužuje najveće priznanje što je Vojvodina uspela da izgradnjom igrališta "Karađorđe" dobije svoj krov nad glavom.

Dres sa državnim grbom prvi je poneo Abraham, koji je igrao u državnoj reprezentaciji desno krilo 1923. godine. Posle njega između dva svetska rata Jugoslaviju su u fudbalu reprezentovali još četiri igrača Vojvodine: Velker (4 puta), Dušan Marković - Luks (1 put) Boža Marković (1 put) i Požega (2 puta).

Sve do 1924. godine Vojvodina je igrala u gradskom prvenstvu, jer viših takmičenja nije ni bilo. Kasnije kada je organizovano župsko prvenstvo Beogradskog loptaškog podsaveza, ona je bila prvi pobednik ovog takmičenja. Upravo tada i počinje tradicionalno rivalstvo sa šabačkom Mačvom, koje je trajalo godinama.

Prvi trener angažovan je tek 1926. godine. Bio je to bivši igrač iz Beča Oto Nećas, koji je igrao više puta za austrijsku reprezentaciju. Pre dolaska u Novi Sad Nećas je vežbao fudbalere Sokola u Beogradu, a u Novom Sadu se zadržao do kraja 1928. godine. Posle njegovog odlaska Vojvodina je ponovo ostala bez trenera čitavu jednu godinu. No, već 1929. godine Nećas se vratio u Vojvodinu i vežbao igrače sve do sredine 1930. godine kada ga je zamenio njegov zemljak Oto Hamaček. Kao i Nećas i ovaj Bečlija radio je na opšte zadovoljstvo pune dve godine. Odlaskom Hamačeka Vojvodina opet dve godine nije imala trenera i tek 1934. godine angažovala je ponovo jednog Bečliju. Bio je to Vili Šurman, verni pristalica fudbala koji je tada već lagano osvajao Evropu. I ovaj Austrijanac imao je veoma dobrih rezultata u radu.

Činjenica da su prvi učitelji fudbalera Vojvodine bili stručnjaci koji su insistirali na tehnički prefinjenoj igri svakako je imala za posledicu da takva igra postane i njena tradicija. Iako su kasnije trenersku dužnost obavljali domaći treneri i igrači, među kojima Milorad Ognjanov, Edo Plac, Đura Živić, veština u igri bila je nešto primarno, nešto što se gajilo kao specifično za Vojvodinu. Takav rad doneo je i dobre rezultate jer je Vojvodina u to vreme osvajala prvo mesto u takmičenju podsaveza i nekoliko puta učestvovala u završnim borbama za prvenstvo države.

Jedna od najuspešnijih predratnih godina za Vojvodinu bila je svakako 1939, kada je osvojila prvo mesto u takmičenju za prvenstvo novosadskog podsaveza i putem kvalifikacionih utakmica dospela ponovo u Nacionalnu ligu. Ustvari, start u godini "srebrnog jubileja" nije bio najuspešniji, ali izvanredan finiš doneo je Vojvodini šansu da ponovo okuša sreću u kvalifikacijama. Kao i mnogo puta do tada, glavni konkurent, šabačka Mačva, bila je odmah do Vojvodine, zauzevši drugo mesto. Ali prave borbe za ulazak u društvo najboljih tek su predstojale.

Prvi protivnik u kvalifikacijama bio je kruševački "Car Lazar", koga je Vojvodina lako eliminisala.Veoma teške utakmice bile su sa subotičkim ŽAK-om.

Prva utakmica u gostima završena je 1:1, a u revanšu u Novom Sadu posle devedeset minuta bilo je 2:2. U produžecima, fizički spremniji igrači Vojvodine priredili su veliku radost rekordnom broju gledalaca (preko 2000) postigavši preko Velkera pobedonosni gol, koji je značio ulazak u treće kolo kvalifikacionih borbi. Sledeći protivnik Vojvodine bio je skopski Sport klub, koji je posle nerešene igre u Skoplju savladan u Novom Sadu sa 4 : 1.

Takmičenje za prvenstvo države 1940/41. održano je u dve grupe. Po tri prvoplasirane ekipe Srpske i Hrvatske lige trebalo je da se bore u finalnim borbama za titulu šampiona. Vojvodina je u Srpskoj ligi osvojila treće mesto, odmah iza beogradskih klubova BSK-a i Jugoslavije.

Prvi susret finalnog dela trebalo je da se održi šestog aprila u Novom Sadu, sa zagrebačkim Građanskim, ali na ovu utakmicu niko nije došao. Ni igrači, ni sudije, ni gledaoci. Umesto aplauza na stadionu, iznad grada zabrujali su nemački bombarderi, a u naredne četiri godine, Vojvodini je bio zabranjen rad, a imovina je podeljena novosadskim klubovima NAK-u i UAK-u.

Već u prvim danima posle oslobođenja Vojvodina je ponovo oživela. Usled nedostatka sistema takmičenja prve utakmice bile su uglavnom prijateljske, a tek 1946. bilo je održano zvanično takmičenje. U južnoj grupi Vojvođanske lige Vojvodina je osvojila prvo mesto i stekla pravo da se bori za titulu najboljeg tima u pokrajini. Međutim, prvak severne grupe Vojvođanske lige, subotički Spartak imao je znatno bolji tim od Vojvodine i u dve finalne utakmice izašao kao pobednik. Oba puta rezultat je bio 2:0 u korist Subotičana. Iste godine Vojvodina nije iskoristila ni drugu priliku da se kvalifikuje u saveznu ligu, jer je u susretu sa beogradskim Metalcem koji je takođe konkurisao za ovo takmičenje poražena u Novom Sadu sa 2:0, a u Beogradu je bilo 1:1.

Posle neuspelog pokušaja Vojvodine da uđe u elitno društvo jugoslovenskih fudbalskih ekipa, neki su smatrali da bi trebalo ujediniti sve klubove koji su tada postojali u Novom Sadu, pa su se Vojvodina, Radnički i Slavija spojili u jedan klub i dobili ime Sloga.

Novi klub se 1947. takmičio u Severnoj grupi Srpske lige, gde je osvojio prvo mesto i pravo na kvalifikacije za ulazak u Saveznu ligu.

U tim susretima Sloga je najpre pobedila kragujevački Radnički sa 4:0 i 1:0, zatim u drugom kolu pobedila varaždinski Tekstilac sa 2:0 na svom terenu, dok je u Varaždinu izgubila 1:2, i tako stekla pravo na učešće u trećem kolu. Za protivnika u trećem kolu Vojvodina je imala Metalac iz Zagreba. U Novom Sadu bilo je 2:0 za Vojvodinu, a u Zagrebu 1:1, a golman Vojvodine Lazar Vasić napravio je pravi podvig odbranivši dva jedanaesterca. U sledećoj rundi Vojvodina je igrala sa Torpedom iz Sarajeva i izgubila. U Novom Sadu bilo je 1:1, a u Sarajevu 5:1 za Torpedo.

Ipak, to nije bila poslednja prilika tog leta da Vojvodina uđe u Saveznu ligu. Skopski Vardar bio je sledeća prepreka. S obzirom da je rezultat u Novom Sadu bio nerešen (1:1), malo je ko verovao da se u Skoplju može bilo šta učiniti. Ali, nije bilo potrebno puno da dođe ono što se nije očekivalo. Pri kraju igre dosuđen je jedanaesterac u korist Sloge, ali je Karanfilović sa bele tačke poslao loptu pored stative. Samo trenutak kasnije došlo je ono najgore. Domaći igrač Cvetković primio je loptu duboko u ofsajdu pred golom Vasića. Za trenutak svi su bili stali, jer je nedozvoljena pozicija bila sasvim očita. Međutim, kada je Cvetković video da pomoćni sudija, a takođe ni glavni, ne prekida igru, krenuo je sa loptom prema golu i pogodio mrežu.

Sledeće 1947/48. godine, Sloga se takmičila u Drugoj saveznoj ligi i na kraju osvojila drugo mesto, iza fudbalera titogradske Budućnosti. Time je konačno postala prvi put posle rata prvoligaš, ali ne zadugo. Kao jedanaestoplasirana, Sloga je već sledeće sezone morala da napusti Prvu saveznu ligu, da bi se zatim još jednu godinu takmičila u drugoj, ponovo zauzela drugo mesto i vratila se među prvoligaše. Te, 1951. godine klub je ponovo dobio ime Vojvodina.

Za vreme ovih dramatičnih dana za Vojvodinu jedan iskusan fudbalski pedagog na vreme je mislio o onome što dolazi. Trener Bane Sekulić pripremio je mladu generaciju fudbalera koja je sa velikim uspehom zamenila Placa, Velkera, Avramovića, Živkovića, Marjanovića, Mihajlovića i druge koji su bili pri kraju sportske karijere. Iz podmlatka kluba koji je 1948. godine bio prvak Srbije i drugi u zemlji, uvedeni su u prvi tim Vujadin Boškov, Todor Veselinović i Mladen Krgin, a takođe su i neki mlađi igrači, koji do tada nisu dobijali veću minutažu, dobili status standardnog prvotimca. Među njima je bio Draga Živković, Sava Selena i Dušan Ristić. Ovoj generaciji uskoro se pridružio i Dobrosav Krstić koji je došao iz novosadske Slavije.

Veoma značajan i zapažen uspeh, mlada ekipa Vojvodine postigla je već 1951. godine, kada je postala finalista fudbalskog kupa Jugoslavije. Do ovog trijumfa dovele su pobede nad beogradskim Milicionarom od 4:1, Srbobranom od 6:0, Rabotničkim iz Skoplja 4:1, tako da je sledeći protivnik u četvrtfinalu bio tada već višestruki prvak države i pobednik ovog takmičenja, beogradski Partizan. Činjenica da je utakmica trebala da se održi u Beogradu nije davala mnogo nade ekipi Vojvodine. Ali na stadionu JNA mladići u crveno-belim dresovima visoko su nadmašili svog domaćina nanevši mu poraz od 2:0.

U polufinalu u Novom Sadu gostovao je splitski Hajduk, koji je važio za jednu od najboljih ekipa našeg fudbala u to vreme. I on je poražen sa 2:0, što je bilo dovoljno da Vojvodini obezbedi mesto u finalu kupa Jugoslavije. Preostalo je da se odigraju dve finalne utakmice i da se odluči kome će pripasti trofej pobednika kupa.

Drugi finalista ovog velikog takmičenja bio je zagrebački Dinamo, koji je takođe bio među najboljim jugoslovenskim klubovima, ali je bilans koji je do tog susreta napravila Vojvodina ulivao respekt iskusnim Zagrepčanima. Jer, nije bilo tako lako eliminisati iz završnih borbi takve favorite kao što su bili Partizan i Hajduk. Ali jedna okolnost je Vojvodini otežavala zadatak. Izuzetno, samo te godine, propozicije su predviđale da se odigraju dve finalne utakmice: jedna u Zagrebu i jedna u Beogradu. Na svom terenu i pred svojom publikom Dinamo je u prvom susretu imao daleko više od igre, ali je sve do pred kraj utakmice rezultat bio nerešen - 0:0. Tek u poslednjim minutima Zagrepčani su uspeli dva puta da savladaju odbranu Vojvodine i steknu prednost za revanš koji se održao nedelju dana kasnije u Beogradu.

Na stadionu JNA slika se gotovo ponovila. Rezultat je bio isti kao i u Maksimiru. Vojvodina nije imala sreće da realizuje nekoliko izvanrednih šansi. Čuvar mreže Dinama Stinčić bio je prosto nesavladiv. Nekoliko puta navalni igrači su se nalazili sa njim oči u oči, ali gola nije bilo. Lopta je redovno odsedala u njegovim rukama. Pošto Vojvodina nije iskoristila svoje šanse, pri kraju se opet dogodilo da je iskusni Velfi, a posle i Čajkovski, iskoristio trenutak kada su igrači Vojvodine bili stali i povisio prednost iz Zagreba. Drugi gol koji je pao na ovoj utakmici bio je samo rezultat iscrpljenosti mlade ekipe koja nije imala dovoljno daha da dokrajči trijumfalni put do vrha.

Sledeća sezona donela je Vojvodini punu afirmaciju i u ligaškom nadmetanju.Vojvodina je zauzela četvrto mesto i najavila borbu za sam vrh tabele. Desetak godina kasnije san o tituli postao je stvarnost.

"Zlatno doba" Vojvodine, kako ga mnogi nazivaju, počinje u stvari njenim startom u Srednjeevropskom kupu. Ona se 1955. godine prvi put takmičila u tada veoma popularnom kupu. Prvi protivnik bila je Roma, koja je poražena u Novom Sadu 4:1. I pored tako visoke pobede, malo je ko verovao da će novosađani sačuvati prednost u Rimu. Ipak, posle 0:3 i 1:4, Vojvodina je uspela da napravi preokret i pobedi sa 5:4. Strelci za Vojvodinu bili su Krstić i Rajov - čak četiri puta. Akteri ovog susreta bili su: Ristić, Selena, Nikolić, Blanarik, Milovanov, D.Krstić, Roganović, Rajkov, Boškov, Ivoš, R.Krstić. Sledeći protivnik bio je Slovan iz Bratislave. Uspeh u Rimu privukao je oko 20.000 gledalaca na novosadski stadion, ali istorija se nije ponovila i posle "mršavih" 0:0 u Novom Sadu, usledio je revanš u Bratislavi i poraz od 3:0.

Najveći domet ova generacija postigla je 1957. godine. Vojvodina je ponovo predstavljala našu zemlju u Srednjeevropskom kupu. Prvi protivnik opet je bio Slovan. Utakmica u Bratislavi razvila se u veliku borbu, u kojoj su fizički snažniji domaćini uspeli da steknu minimalnu prednost. To je davalo realne šanse za revanš i ta se utakmica očekivala sa velikim nestrpljenjem. U revanšu, Vojvodina je trijumfalno savladala goste iz Čehoslovačke rezultatom 6:0.

Ovako visoka pobeda nad jednom od najboljih čehoslovačkih ekipa bio je znak da je Vojvodina bila u odličnoj formi i da su u tom trenutku predstavljali jednu od najboljih evropskih klupskih ekipa. Bio je to potpuno zreo tim sa igračima u najboljim fudbalskim godinama, koji je svoju igru zasnivao prvenstveno na svojoj veštini i taktici.

S obzirom da je bečki Rapid eliminisao iz daljih borbi MTK iz Budimpešte, on je bio sledeći protivnik Vojvodine. Čuveni bečki tim imao je u to vreme veliki broj reprezentativaca, a njegov renome bio je poznat u celom svetu.

Utakmica na Prateru donela je veliku prednost domaćim fudbalerima. Rapid je pobedio sa 3:0. Revanš u Novom Sadu nije mnogo obećavao, ali se ipak skupilo 20.000 ljudi.

Već u 3. minutu Ivoš je napravio solo-prodor. Bilo je to malo remek-delo fudbalske veštine. On je prešao čitavu odbranu Rapida i neodbranjivo, sa svega nekoliko metara, poslao loptu u levi donji ugao golmana Gartnera.

Inicijativa je stalno bila u rukama domaćeg tima, a bečka odbrana imala je mnogo muke da spasava šta se spasti moglo. Kao talasi nadirali su napadači Vojvodine i u 17. minutu Vukelić je po drugi put savladao golmana Rapida. To su bili trenuci u kojima je renomirani tim iz Beča bio potpuno deklasiran i nikako nije mogao da sredi svoje redove.

Do kraja utakmice Vojvodina je postigla još dva gola, ali je i tim iz Beča uspeo da postigne pogodak nade, pa je konačan rezultat ove izvanredne utakmice bio 4:1. Na redu je bila utakmica odluke.

Treća utakmica između Vojvodine i Rapida nije odigrana. Rapid je predao tu utakmicu, a u obrazloženju je stajalo: "Igrači Rapida nemaju dovoljno garancije da će se na utakmici osećati obezbeđeni od fizičkih napada, što se moglo videti i na utakmici u Novom Sadu".

Iako je Vojvodina ovim testom automatski postala finalista Srednjeevropskog kupa, ta vest neprijatno je iznenadila novosadsku sportsku javnost, a posebno igrače i rukovodstvo.

Sledeći protivnik Vojvodina u Srednjeevropskom kupu bio je Vašaš iz Budimpešte. Prva finalna utakmica odigrana je na Nep stadionu pred oko 90.000 gledalaca.

U početku utakmice igra je bila uglavnom ravnopravna. Vojvodina je prva imala nekoliko povoljnih situacija za postizanje golova, ali najpre Ivoš, a zatim i Bena, nisu imali dovoljno prisebnosti da ih iskoriste. Prvak Mađarske i pobednik ovog takmičenja godinu dana ranije preuzeo je inicijativu i, silno bodren od navijača, počeo da ugrožava gol Vereša. Rezultat dominacije u prvom poluvremenu je jedan gol u mreži Vojvodine pa su Mađari na poluvremenu otišli sa 1:0. U drugom delu Vojvodina je igrala daleko slabije, primila je još tri gola i svoje šanse za uspeh u revanšu svela na minimum.

U revanšu, u predivnom ambijentu pred punim tribinama, Vojvodina je uspela da pobedi sa 2:1, ali to nije bilo dovoljno za trijumf. Ipak, Vojvodina se dostojno oprostila od ovog takmičenja. Postala je vicešampion srednje Evrope trijumfujući u jednoj utakmici čak i nad pobednikom. To je bila kulminacija zalaganja, znanja i snage jedne generacije, a sa njom i kluba.

Najveći uspeh, FK Vojvodina postigla je 1965. godine, kada je osvojena titiula prvaka Jugoslavije (opširnije o šampionskoj sezoni).

Posle beogradskih klubova Crvene zvezde i Partizana i zagrebačkog Dinama, Vojvodina je četvrti klub iz Jugoslavije koji se, kao šampion svoje zemlje, plasirao u Kup evropskih prvaka. Godine 1965. Partizan je igrao u finalu sa Realom, pa je pred Novosađanima bila velika obaveza da dostojno reprezentuju jugoslavenski fudbal na međunarodnoj sceni.

Dvanaesti Kup evropskih šampiona 1966/67. godine Vojvodina je spremno dočekala. Crveno-beli su u najvećem evropskom takmičenju uspešno stratovali 7. septembra 1966. godine. Protivnik im je bio prvak Austrije, bečka Admira. Na prepunom stadionu tradicionalno neugodnih domaćina u Beču, Vojvodina se pojavila sa timom: Pantelić, Radović, Vučinić, Sekereš, Brzić, Dakić, Takač, Savić, Trivić, Đorđić, Pušibrk. Prvo poluvreme je završeno rezultatom 0:0, a u nastavku je brzi Takač iskoristio neopreznost odbrane Admire i u jednom kontranapadu postigao dragoceni pobedonosni gol. U revanšu 20. septembra se na stadionu kod stare Željezničke stanice vodila žestoka borba. Vojvodina je bila bolja, ali svoju nadmoćnost nije uspela da kruniše pogotkom. Meč je završen rezultatom 0:0. Taj rezultat je vodio Vojvodinu u sledeće kolo, gde ju je očekivao šampion Španije, Atletiko iz Madrida.

Atletika je dočekao krcati stadion i nešto izmenjeni sastav Vojvodine u odnosu na tim koji je savladao Admiru: Pantelić, Aleksić, Radović, Nešticki, Brzić, Dakić, Takač, Savić, Radosav, Trivić, Pušibrk. Susret je završen rezultatom 3:1, što je bila lepa prednost pred revanš u Madridu 14. decembra 1966. Vojvodina je za svoje simpatizere organizovala specijalan let avionom u Madrid. Te decembarske večeri ceo fudbalski Madrid preselio se na stadon Manzanares. Tandem Boškov-Stanković odlučio je da igra isti tim koji je pobedio u Novom Sadu, jedino je Radosava zamenio Sekereš. Od prvog minuta Atletiko je, potpomognut frenetičnim navijanjem, krenuo na sve ili ništa. U takvoj atmosferi se igrači Vojvodine nisu najbolje snašli, pa je prvo poluvreme završeno rezultatom 2:0. U nastavku igre Vojvodina je bolje parirala svojim protivnicima i do kraja uspela da sačuva rezultat koji je omogućio da se igra majstorica. Iako je ranije bilo predviđeno da se eventualna treća utakmica igra u Roterdamu, rukovodstvo Vojvodine je prihvatilo ponudu Atletika da igra u Madridu. Atletiko je u prvom poluvremenu vodio sa 2:1, ali je Vojvodina izjednačila rezultat. Tim rezultatom je završen regularni deo utakmice, a u produžecima Vojvodina se golom Takača plasirala u četvrtfinale Kupa evropskih prvaka.

Sledeći protivnik bio je prvak Škotske, Seltik iz Glazgova. Utakmica je odigrana 1. marta 1967. godine u Novom Sadu. Za ovu priliku prvi put su na stadionu Vojvodine, ispunjenom do poslednjeg mesta, upaljeni novi reflektori. Iako oslabljen odlaskom Takača u Francusku, tim Vojvodine je pobedio sa 1:0. Na revanšu u Glazgovu ponovo su zaigrali Trivić i Pušibrk, koji su bili kažnjeni zbog incidenta na utakmici u Madridu. Do 91. minuta domaćini su vodili sa 1:0. Očekivalo se da sudija odsvira završetak regularnog toka utakmice. Međutim, nekoliko sekundi pre zvižduka centarhalf Seltika je savladao golmana Pantelića. Bio je to oproštaj Vojvodine od Kupa šampiona. Za utehu, Seltik je te sezone postao prvak Evrope, a jedini poraz je doživeo od Vojvodine u Novom Sadu.

Imala je Vojvodina sreće i na drugim poljima sem fudbalskog terena. Na dan 21. novembra 1967. godine jedna generacija Vojvodine se „ponovo rodila”. Na lajpciškom aerodromu su se suočili sa smrću i igrači i navijači Vojvodine, koji su JAT-ovim „konvejerom” krenuli na meč sa Lokomotivom u okviru Kupa sajamskih gradova. Neposredno pre ateriranja slomile su se obe elise i prednji točak ispod pilotske kabine, i samo sekund je delio putnike od sudara sa auto-putem Lajpcig-Berlin. Igrači Vojvodine uspeli su ne samo da dožive, već i da čudom prežive avionsku nesreću.

Osvajanje titule prvaka Jugoslavije i veoma dobre igre u Kupu evropskih šampiona skrenule su na Vojvodinu pažnju međunarodne fudbalske javnosti. Mnogi igrači nisu odoleli primamljivim ponudama inostranih klubova, pa su Novosađani brzo ostali bez svojih najvrednijih prvotimaca. Nastupile su godine velikih oscilacija. U nastupajućem periodu, 1968. godine Vojvodina je igrala u finalu Jugoslovenskog kupa i u četvrtfinalu Kupa sajamskih gradova, a bila je i prvak Letnje lige šampiona Jugoslavije 1970. godine. Međutim, u domaćem prvenstvu zauzimala je mesta u donjoj polovini tabele, sem sezone 1969. i 1972, kada je osvajala 4. mesto. U sezoni 1973. i 1975. Vojvodina je učestvovala u Kupu UEFA, ali nije postigla značajnije rezultate – eliminisana je već u prvom kolu.

Dolazak Toze Veselinovića za trenera Vojvodine 1974. godine je preporodilo ekipu. Crveno-beli su zaigrali kao u najboljim danima, publika se vratila na stadion, protivnici su strepeli od Vojvodine, bilo da su igrali u gostima ili kod kuće. Treći put u svojoj istoriji Vojvodina je zauzela drugo mesto u zemlji u sezoni 1974-75, razbivši „veliku četvorku”.

Posle vicešampionskog bljeska 1975. godine Vojvodina se skoro čitavu jednu deceniju nalazila u grču večite borbe za opstanak u prvoj ligi. I pored toga što su se smenjivali treneri, stručna rukovodstva, uprave, desetine i desetine novih igrača, sa strane i iz sopstvenog podmlatka, zapaženijih rezultata nije bilo. Peto mesto 1976. godine i osmo mesto 1978. bili su najviši plasmani Vojvodine u tom periodu.

Najteže je crveno-belima bilo u takmičarskoj 1979/80. godini. Sa 53 primljena gola bili su na samom rubu ponora. Na kraju prvenstva bili su šesnaesti – jedan korak do druge lige.

Sve raspoložive snage u Vojvodini angažovane su radi konsolidovanja tima i stručnog rukovodstva. Glavni zadatak poveren je Hugu Ruševljaninu, predsedniku Stručnog saveta. Šansu da zaigraju u Vojvodini dobili su mnogi talenti iz vojvođanskih klubova. Već 1980/81. godine Vojvodina se približila „zlatnoj sredini” i spokojnije dočekala završetak takmičenja. Tim je bio na dobrom putu da savlada krizni period i vrati se na bolje pozicije. U narednim godinama Vojvodina je zauzimala 9. i 10. mesta na domaćoj tabeli.

U klubu Vojvodina uvek se velika pažnja poklanjala fudbalskom podmlatku. Okupljane su sve kategorije igrača iz kojih su regrutovani prvotimci. Juniori Vojvodine tradicionalno učestvuju na poznatom internacionalnom omladinskom turniru „Lauferov memorijal” u Pragu. Mlada ekipa Vojvodine se 1983. godine vratila iz Praga sa rukama punim vrednih trofeja. Pored prvog mesta na turniru, osvojili su i sve najznačajnije nagrade: najboljeg igrača, najboljeg golmana i najboljeg strelca turnira.

U jubilarnoj 70. godini svog postojanja ekipa Vojvodina je slavljenički zaigrala na Internacionalnom turniru šampiona jula 1984. u Novom Sadu, na kojem su pored domaćina učestvovali i beogradski klubovi Partizan i Crvena zvezda, zagrebački Dinamo, sarajevski Željezničar i praška Slavija. Pobedma nad Slavijom i Crvenom zvezdom, bez primljenog gola, Vojvodina je ubedljivo trijumfovala među šampionima.

Vojvodina se visoko vinula u takmičenju za Kup Jugoslavije 1985. godine. Posle ubedljive pobede u četvrtfinalu protiv ljubljanske Olimpije, na beogradskoj Marakani žestoko su se sukobile dve crveno-bele ekipe. Novosađane je samo jedan korak delio od trijumfa jer su kraj prvog poluvremena dočekali vođstvom od 2:1. Međutim, domaćini su na kraju slavili pobedu od 3:2 i plasirali se u finale najvećeg domaćeg takmičenja.

Sledeća sezona predstavljala je najveći posleratni neuspeh kluba. Zauzimanjem 18. mesta u domaćem prvenstvu 1986. godine, Vojvodina je ispala iz grupe najboljih jugoslovenskih klubova i zaigrala u Drugoj saveznoj ligi – Zapad. Ovaj neuspeh je motivisao igrače i rukovodstva da se konsoliduju i već sledeće godine ponovo pridruže vodećim fudbalskim klubovima zauzimanjem vodeće pozicije među protivnicima iz druge lige. U sezoni 1987/88. Vojvodina se učvrstila u sredini prvoligaške tabele osvajanjem desetog mesta.

Još jedan veliki uspeh u domaćim prvenstvima postignut je u sezoni 1988/89, kada je Vojvodina po drugi put u svojo istoriji postala šampion Jugoslavije (opširnije o šampionskoj sezoni). Pobednička ekipa bila je spoj mladosti i iskustva. Predvođena uspešnim fudbalskim strategom Ljupkom Petrovićem, Vojvodina je neočekivano pretekla „veliku četvorku” jugoslovenskog fudbala i vinula se do prvog mesta igrajući u sastavu: Maras, Mijić, Vujačić, Šapurić, Kartalija, Mihajlović, Tanjga, Jokanović, Vorkapić, Joksimović, Šestić.

Veliki uspeh Vojvodine u domaćem prvenstvu i solidna igra u Evropskom kupu ponovo je dovela do odliva igrača u inostrane klubove, što je rezultovalo padom kvaliteta igre i desetim mestom u narednoj sezoni.

Raspad Jugoslavije i uvođenje međunarodnih sankcija doveo je do velikih promena unutar Prve savezne fudbalske lige. Vojvodina je u izmenjenim okolnostima u poslednjoj deceniji dvadesetog veka igrala standardno dobro, zauzimajući 3. ili 4. mesto na državnom prvenstvu. U sezoni 1998/99. godine, Vojvodina je ponovo zaigrala na inostranom terenu. U Intertoto kupu je dobrom igrom protiv Stabeka, Erebroa, Baltike i Bastije stigla do 5. kola, kada ju je eliminisao Verder iz Bremena (Nemačka) sa jednim golom prednosti.

Trenutni rezultati Vojvodine zahtevaju dalje napore, stručni rad i ulaganje u pomladak kako bi Vojvodina ponovo zablistala na nebu domaćeg fudbala.

07. mаjа 2014. Vojvodinа je prvi put u istoriji klubа osvojilа Kup Srbije. Pobedili su Jаgodinu sа 2-0 i revаnširаli im se zа prošlogodinji porаz u finаlu kаdа su bili porаženi sа 1-0. Vojvodinа je nа tаj nаčin skinulа „prokletstvo“ i posle šest finаlа nаjzаd došli do tog željenog Kupа i ovo je njihov prvi trofej još od 1989. godine kаdа je Vojvodinа bilа šаmpion Jugoslаvije.

POVEZANE VESTI